Emigration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija 1966-1981 : causes, course and consequences

[У.Д. Микетић]

PDF/A (922 listova)

Косово је у економском погледу било најнеразвијенија средина у Југославији без обзира на напоре републичког и савезног руководства. То је морало имати политичке реперкусије у смислу негативног утицаја на међунационалне односе. Озбиљан напредак школства, науке, културе и здравства, најизраженији у албанској заједници, остварен је 1966–1981. Међутим, управо је продор великоалбанске идеје највидљивији на пољу школства, науке и културе. Док су умањиване везе са Србијом Косово се све више повезивало са Албанијом. Југославија је до 1981. учинила низ мера са циљем побољшања односа са овом земљом, али је политика Тиране остала до краја недобронамерна. Друштвеноекономски развој био је драстично успорен као последица енормног природног прираштаја. Албанска бројчана супремација тиме је само утврђивана. Политичка клима након 1966. погодовала је успону национализма и сепаратизма. Мере покрајинског руководства до 1981. имале су за циљ дистанцирање од Србије и у повољнијим политичким околностима трансформацију у косовску републику као предфазу свеалбанског уједињења. Идеја о републици је јавно артикулисана на албанским демонстрацијама 1968. у Приштини и другде. Иако статус републике никада није остварен, уставна еманципација спроведена у неколико фаза претворила је Косово у субјект Федерације са многим елементима републике. Новостворена уставна позиција водила је у затвореност у оквиру Србије, што је њој давало изглед недовршености. Седамдесетих је у Београду указивано на политичку штетност оваквог решења. Иницијатива за редефинисање уставно-правног положаја није успела због опортунизма неких високих републичких функционера. Притисак на Србе и Црногорце спровођен је комбинацијом различитих метода са циљем да се иселе и има обележје тихог етничког чишћења. Идејни притисак је био у служби индоктринирања Албанаца великоалбанском идејом. Физички притисак огледа се у чињеници да физичка и имовинска безбедност нису били загарантовани. Духовни притисак, разуме се, био је усмерен према СПЦ као једном од стубова опстанка Срба и Црногораца. Притисак су подстицале и албанске илегалне организације у земљи и емиграцији, односно емигранти из Албаније према којима се Југославија благонаклоно односила. Притисци на Србе и Црногорце могу се пратити и пре 1966, али тада нису били толиког обима. Највећи интензитет исељавања уочава се 1971–1981. Највише људи одлазило је у ужу Србију, а мање у Црну Гору и Војводину. Као последица исељавања Срби и Црногорци нестали су у целини у преко 500 насеља. Исељавање је интензивирано након албанских демонстрација 1981. на Косову. Процене броја исељених варирају у зависности од методологије. Када би се сагледао потенцијални природни прираштај исељавање је умањило број Срба и Црногораца 1961–1981. за најмање 106.600 лица. Адаптација исељеника у новој средини била је дуготрајна и тешка. Одласком сународника преостали Срби и Црногорци осећали су све већу бесперспективност. Власт оличена у Титу и Партији није до 1981. предузела адекватне кораке да исељавање заустави. У Савезу комуниста Србије и Савезу комуниста Косова покушаји појединаца да упозоре на проблем завршавали су се њиховом политичком ликвидацијом. Извештавање штампе о међунационалним односима на Косову било је на ниском нивоу због цензуре коју је наметала Партија. Проблем се прећуткивао или минимализовао, па је јавност на искривљен начин информисана. Од демонстрација 1981. штампа ће слободније извештавати.

: Despite the concerted efforts of both the republican and federal leadership, Kosovo remained the most economically underdeveloped region in Yugoslavia. This had to lead towards the political repercussions in terms of negative impact on inter-ethnic relations. From 1966 to 1981, significant advancements were made in education, science, culture, and health, most pronounced within the Albanian community. However, the penetration of the idea of the Great Albania is most visible in the domains of education, science, and culture. As connections with Serbia weakened, Kosovo became increasingly tied to Albania. Until 1981, Yugoslavia took a series of measures to improve relations with this country, but Tirana's policy remained ill-intentioned until the end. The extremely rapid population growth had a drastic negative impact on socio-economic development, confirming the numerical supremacy of the Albanian population. Following 1966, there was a shift towards nationalism and separatism due to the political climate. Until 1981, the measures brought by the provincial leadership aimed to distance themselves from Serbia and, in more favorable political circumstances, transform it into the Republic of Kosovo as a pre-phase of the all-Albanian unification. The idea of a republic was publicly expressed at the 1968 Albanian demonstrations in Prishtina and elsewhere. Although the republic status was never achieved, the constitutional emancipation carried out in several stages turned Kosovo into a subject of the Federation, with many elements of a republic. The newly created constitutional position led to closure within Serbia, which made it appear incomplete. In the 1970s, the political harmfulness of such a solution was pointed out in Belgrade. The initiative to redefine the constitutional-legal position failed due to the opportunism of some highranking republic officials. The pressure on Serbs and Montenegrins was carried out by a combination of different methods to emigrate and has the characteristics of silent ethnic cleansing. The ideological pressure was in the service of indoctrinating Albanians with the idea of the Great Albania. The physical pressure is reflected in the fact that physical and property security were not guaranteed. Spiritual pressure, it is understood, was directed towards the Serbian Orthodox Church as one of the pillars of the survival of Serbs and Montenegrins. The pressure was encouraged by Albanian illegal organizations in the country and in emigration, that is, emigrants from Albania, towards whom Yugoslavia treated favorably. The pressures on Serbs and Montenegrins can be traced even before 1966, but at the time, they were not so immense. The highest intensity of emigration was noted from 1971 to 1981. Most people emigrated to Serbia, while fewer went to Montenegro and Vojvodina. As a result of the emigration, Serbs and Montenegrins were completely wiped out from more than 500 settlements. Emigration intensified after the 1981 Albanian demonstrations in Kosovo. Estimations of the number of emigrants vary depending on the methodology. When considering the potential population growth, emigration reduced the number of Serbs and Montenegrins from 1961 to 1981. for at least 106,600 persons. The process of migrant adaptation to a novel environment was prolonged and arduous. As their fellow compatriots departed, the remaining Serbs and Montenegrins experienced a growing sense of despair. The government embodied in Tito and the Party did not take adequate steps to stop the emigration until 1981. In the Union of Communists of Serbia and the Union of Communists of Kosovo, the attempts of individuals to warn about the problem ended in their political liquidation. The Party's imposed censorship resulted in minimal press coverage regarding inter-ethnic relations in Kosovo. The problem was kept silent or minimized, so the public was informed in a distorted way. After the 1981 demonstrations, the press started reporting more freely.

: Косово и Метохија, Косово, Србија, СФРЈ, српско-албански односи, Брионски пленум, албанске демонстрације 1981, социјализам, исељавање Срба и Црногораца

Kosovo and Metohija, Kosovo, Serbia, SFRY, Serbian-Albanian relations, the Brijuni Plenum, Albanian demonstrations in 1981, socialism, emigration of Serbs and Montenegrins

Текст